Позоришна радионица Културног центра Инђија била је понос те установе. На велику жалост многе деце којима је позориште у срцу, али и грађана који су обожавали представе, ова радионица више не постоји.
Радионица кроз коју је прошло више стотина младих људи настала је давне 2003. године. Сви памте изванредне комаде попут „Сан летње ноћи“, „Кући“, „Слуга двају господара“, „Нешто као… бриљантин“ и многе друге.
Ова радионица била је полазна тачка за неколико инђијских глумаца. На даскама у КЦ своју каријеру започели су Теодора Марчета, Петар Милићевић, Александар Милковић и Сташа Блечић.
Један од глумаца који је прошао ову школу каже да је један од разлога зашто је ова радионица била тако успешна било то што је имала велику подршку управе Културног центра, на челу са Сашом Миливојевићем.
Због пандемије вируса корона, прошле године није одиграна представа коју су требали да реализују полазници генерације 2019/20. Међутим, ствари су се вратиле у нормалу, али представа није одиграна.
Млади глумци који су уложили много труда и рада разочарани су што нису имали прилику да се представе инђијској публици, и да наставе традицију која је започела 2003. године. Ове године аудиције није ни било, самим тим неће бити ни представе.
Грађани су огорчени што неће имати прилику да на делу виде талентовану инђијску децу. Ова радионица је била прави показатељ да Инђије има са чиме да се поноси. Многе представе освајале су награде на аматерским фестивалима широм Војводине и Србије, а за сваку представу у КЦ тражила се карта више.
За крај смо оставили поруку једног од полазника радионице Милована Цолића. Да је он у праву, говори подршка грађана његовим речима. Многи су огрочени одлуком да се ова радионица укине.
„Од 2005. до 2015. године више од 10 представа направљених и изведених, десетак људи уписало и завршило драмске студије различитих смерова, више секција покренуто и уместо да имамо професионално позориште, имамо огољене зидове нечега што је био КЦ Инђија. Јако ми је жао због тога, јер ја сам један од људи који су ту оставили 10 година живота да би једног дана имали позориште које је могло да се носи за позориштима из већих градова и да подигнемо културу у граду на ниво да се издигнемо из ниво вароши између два велика града“